Ronjenje

Prvo sam naucio da ronim pa tek onda da plivam. Tako kazu moji roditelji koji su me od malih nogu vodili na plazu. Kad sam jednog mog sasvim obicnog dana roneci prilicno daleko od obale, podigao glavu iznad povrsine naucio sam da plivam. Doplivao sam do obale da brzo javim mojima da se to desilo. Za nagradu sam pojeo u slast veliki sendvic sa sunke i paradajzom. Ipak mi je ronjenje bilo draze i zabavnije. Posle je jednoj devojcici spala slapica* nedaleko od bacvice koja je oznacavala dubinu. Tu je bilo peskovito dno i dubina od oko 10 metara. Niko od decaka joj nije uspeo dohvatiti slapicu iako je medju njima bilo i starijih od mene. Samo su jedan za drugim izletali kao meci vapeci za vazduhom sirom otvorenih usta. Devojcica je vikala da se vrate dok su plivali ka obali. Ja sam vec doplivao do nje i pitao sam je na kom se mestu to dogodilo. Bila je vidno zaplasena i lice joj je bilo prekriveno kapljicama vode. Uronio sam glavu i pogledao dole gde sam video malu crvenu tacku koja je bila njena slapica. pogledao sam njene noge i na njenoj jednoj nozi bila je ista takva. Dubina je bila najmanje 7 metara. Izronio sam i rekao joj: dohvatit cu ti slapu. Udahnuo sam nekoliko puta za pripremu i jednom za pravo. Krenuo sam na dole, a vec na pola puta sam se pretrgo od hladne vode na toj dubini. Jos malo, jos malo i na svega metar, metar i po izgubio dah te se brzo okrenuo i vratio na povrsinu. Sad kad sam ispuco prvi dah, ko zna dal'cu imati snage za drugi. Gore je devojcica vec zanovetala kako ce je prebiti mama. Primirio sam se na momenat i udahnuo za drugi pokusaj. Ovog puta sam je dohvatio. Dole je bilo uzasno hladno i tiho a svetlo je bilo plavicasto. Pojurio sam ka povrsini i izleteo preko pojasa iznad. Dao sam joj slapicu koja je gore na suncu opet imala svoju lepu crvenu boju. Dole je izgledala nekako, tamno plava. Nisam siguran.